Ge­ne­ral­ni se­kre­tar UN ne­ka je vr­sta se­ku­lar­nog pa­pe, či­ji je po­sao da bez voj­ske, nov­ca i vla­de ko­joj mo­že da se obra­ti za po­moć, ide­ja­ma i mo­ral­nim kva­li­te­ti­ma uje­di­ni me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu oko ka­kvog uz­vi­še­nog ci­lja. Ko­fi Anan je svo­je­vre­me­no tu ulo­gu oba­vio go­to­vo bri­ljant­no. Ban Ki­mun – ne baš to­li­ko uspje­šno.
„Čo­vje­ka ko­ji sto­ji na­sred ras­kr­sni­ce, sa­o­bra­ćaj uda­ra iz svih pra­va­ca”, sta­ra je ki­ne­ska po­slo­vi­ca. Di­plo­ma­te u Nju­jor­ku tvr­de da ju je Ban Ki­mu­nu, pred do­la­zak na mje­sto še­fa Uje­di­nje­nih na­ci­ja sa­op­štio pro­fe­sor sa Jej­la i je­dan od naj­ve­ćih svjet­skih eks­pe­ra­ta za UN Pol Ke­ne­di.
I Ban se tog sa­vje­ta, ka­ko se či­ni, čvr­sto dr­žao na­red­nih de­set go­di­na, pa je, u kom­pli­ko­va­nim od­no­si­ma ko­ji su vla­da­li svi­je­tom, če­sto bio sa­mo ni­je­mi po­sma­trač tra­gič­nih do­ga­đa­ja, pod či­jim su te­re­tom, je­dan za dru­gim, pa­da­li Irak, Li­bi­ja, Si­ri­ja, Ju­žni Su­dan...
Vi­še se­kre­tar ne­go ge­ne­ral, ka­ko su ga zva­le za­pad­ne di­plo­ma­te, na če­lo ogrom­nog, tro­mog i ve­li­kim di­je­lom ko­rum­pi­ra­nog si­ste­ma Uje­di­nje­nih na­ci­ja do­šao je po­sle tur­bu­lent­ne ere Ko­fi­ja Ana­na, ko­ji je za dva man­da­ta uspio da do­bi­je No­be­lo­vu na­gra­du za mir, ozbilj­no po­sva­đa UN sa Ame­ri­kan­ci­ma, po­sta­ne ve­li­ka me­dij­ska zve­zda i, na kon­cu, bu­de is­pra­ćen kao ti­pič­ni iz­da­nak ko­rum­pi­ra­nog si­ste­ma svjet­ske or­ga­ni­za­ci­je.
Ne­vi­dlji­vi
čo­vjek
Od Ana­na je na­sli­je­dio i 18 isto­vre­me­nih mi­rov­nih mi­si­ja, po­sle­di­ce skan­da­la sa pro­gra­mom „Hra­na za naf­tu”, Ko­so­vo, Bli­ski is­tok u ras­pa­da­nju, iz­u­zet­no ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­že­nu ad­mi­ni­stra­ci­ju mla­đeg Džor­dža Bu­ša i sve po­tent­ni­jeg ru­skog li­de­ra Vla­di­mi­ra Pu­ti­na.
„Po­ni­zno pri­hva­tam ime­no­va­nje za 8. ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra UN. Slu­ži­ću vas do­bro, pu­nim sr­cem i svom sna­gom. Na­ši us­pje­si ne­će se mje­ri­ti obe­ća­nji­ma, već dje­li­ma. Pred na­ma je pu­no pre­pre­ka”, re­kao je Ban ula­ze­ći u sje­di­šte UN.
Obe­ćao je dvi­je stva­ri – re­for­mu svjet­ske or­ga­ni­za­ci­je i bor­bu pro­tiv glo­bal­nog za­gri­je­va­nja. Kao i li­stom svi pret­hod­ni­ci, iz de­ce­ni­ju du­gog su­da­ra sa glo­ma­znom bi­ro­kra­ti­jom, iza­šao je pun mo­dri­ca. Sud­bi­na dru­gog obe­ća­nja, ka­ko se či­ni, za­vi­si­će naj­vi­še od no­ve ad­mi­ni­stra­ci­je u Va­šing­to­nu, ko­ja je una­pred na­ja­vi­la da će po­vu­ći pot­pis sa pa­ri­skog kli­mat­skog spo­ra­zu­ma.
De­set go­di­na ka­sni­je, ka­da su sli­ku Ban Ki­mu­na po­sta­vlja­li po­red por­tre­ta nje­go­vih pret­hod­ni­ka, ve­ći­na di­plo­ma­ta u Nju­jor­ku ni­je mo­gla da na­ve­de ni­je­dan kon­flikt ni­ti kri­zu či­jem je rje­še­nju Ban do­pri­nio, ali su se bez trun­ke ustru­ča­va­nja sje­ti­li da spo­me­nu po­bi­je­nu dje­cu u Je­me­nu, ili ma­sov­na po­gu­blje­nja na Šri Lan­ki.
Kri­ti­ke na nje­gov ra­čun ni­su uvi­jek bi­le sa­svim objek­ti­van po­gled na stvar­no sta­nje u UN. Ban Ki­mun je na Men­hetn sti­gao kao kom­pro­mi­sni kan­di­dat, ko­jeg su, po­sle sil­nih za­ku­li­snih pre­go­vo­ra, po­dr­ža­li Ame­ri­ka, Ru­si­ja i Ki­na, ra­ču­na­ju­ći na to da ju­žno­ko­rej­ski di­plo­ma­ta pri­pa­da ci­vi­li­za­ci­ji u ko­joj se li­de­r­ske spo­sob­no­sti vred­nu­ju na pot­pu­no dru­ga­či­ji na­čin ne­go na za­pa­du.
Nje­žna i po­ma­lo po­di­la­ze­ća spo­lja­šnost Azi­ja­ta, ne­ri­jet­ko kri­je unu­tra­šnju čvr­sti­nu i od­luč­nost, ali ta­kvi kva­li­te­ti Ban Ki­mu­na ni­su če­sto do­la­zi­li do iz­ra­ža­ja, osta­ju­ći za­ro­blje­ni u že­sto­koj i agre­siv­noj re­to­ri­ci ve­li­kih si­la.
Ma­da su mu po­kla­nja­li glas u sva­kom od če­ti­ri kru­ga gla­sa­nja, Bri­tan­ci i Fran­cu­zi su isto­vre­me­no lo­bi­ra­li da se pro­ces iz­bo­ra no­vog ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra od­lo­ži za ko­ji mje­sec, ka­ko bi pro­na­šli ha­ri­zma­tič­ni­jeg kan­di­da­ta.
Neć­ka­li su se i am­ba­sa­do­ri Tan­za­ni­je i Pe­rua, ali su nji­ho­ve di­le­me ubr­zo ras­pr­ši­le vla­sti u Se­u­lu, ko­je su afrič­kim skep­ti­ci­ma upla­ti­le dva­de­se­tak mi­li­o­na do­la­ra po­mo­ći, dok je u Ju­žnu Ame­ri­ku sti­gao sjaj­ni, kon­cert­ni kla­vir. Na kon­cu, za Ban Ki­mu­na je gla­sa­lo 14 dr­ža­va, a jed­na čla­ni­ca Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, ko­ja ni­ka­da ni­je iden­ti­fi­ko­va­na, bi­la je uz­dr­ža­na.
Na dan ka­da je iza­bran za še­fa UN, u Nju­jor­ku je pa­da­la ozbilj­na ki­ša, pa se ci­ni­ci­ma uči­ni­lo pri­klad­nim to što je Ban za glav­ni po­li­tič­ki cilj svog ko­man­do­va­nja Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma iza­brao bit­ku pro­tiv glo­bal­nog za­gri­je­va­nja, na­da­ju­ći se da će bez­na­de­žno po­sva­đa­ne na­ro­de ši­rom svi­je­ta us­pje­ti da uje­di­ni bar oko op­stan­ka ci­vi­li­za­ci­je.
Ne­mo­gu­ća
mi­si­ja Ban Ki­mu­na
Isto­vre­me­no, bio je pod ve­li­kim pri­ti­skom pod­re­đe­nih, pa je Vi­ki­liks, ne­dav­no, ob­ja­vio po­ru­ku re­vi­zor­ke UN, Šve­đan­ke In­ge Brit Ahle­ni­jus, ko­ja mu je 2010. go­di­ne po­ru­či­la da se „pod nje­go­vim vođ­stvom svjet­ska or­ga­ni­za­ci­ja ras­pa­da i to­ne u ne­bit­nost”.
Mo­ral­ne pri­di­ke Šve­đan­ke, ko­ja se pret­hod­no ni­je pro­sla­vi­la kao dio si­ste­ma ko­ji su Uje­di­nje­ne na­ci­je po­sta­vi­le na Ko­so­vu, tek su dje­li­mič­no oprav­da­ne, jer su jav­ni na­stu­pi sa­mo ma­li dio po­sla ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra UN, su­o­če­nog sa tvr­dim i ne­po­pu­stlji­vim in­te­re­si­ma ve­li­kih si­la, sa­mo­lju­bi­vim iza­sla­ni­ci­ma ma­sov­nih ubi­ca i dik­ta­to­ra, te ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­že­nim me­di­ji­ma.
Opis po­sla ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra UN, sa­dr­žan u 12. po­gla­vlju Po­ve­lje UN, od­mah na­vo­di na za­klju­čak da je nje­gov za­da­tak da oba­vi ne­mo­gu­ću mi­si­ju. To je po­sao ne­gdje iz­me­đu obič­nog se­kre­ta­ra i ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra. Sva­ki po­ku­šaj da se u kan­ce­la­ri­ju u nju­jor­škom Za­li­vu kor­nja­ča une­se bi­lo ka­kav po­li­tič­ki ili ide­o­lo­ški stav na­i­ći će, bez di­le­me, na ozbilj­ne osu­de.
Jed­na­ko sna­žne pac­ke usli­je­di­će i uko­li­ko ste pre­vi­še skrom­ni ili ne pred­sta­vlja­te glas čo­vje­čan­stva na na­čin na ko­ji je to, ono­mad, či­nio Dag Ha­mar­šeld.
Pre­ma od­red­ba­ma 12. po­gla­vlja Po­ve­lje UN, po­sao ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra je da za­stu­pa sta­vo­ve naj­va­žni­jih ti­je­la svjet­ske or­ga­ni­za­ci­je, po­put Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne, ili Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, a pri­tom ne smi­je da pri­ma in­struk­ci­je ni­jed­ne vla­de, te ni na ko­ji na­čin ne smi­je da pred­u­zi­ma po­te­ze ko­ji bi mo­gli na­ško­di­ti ugle­du UN.
Da ne­vo­lja bu­de ve­ća, Ame­ri­kan­ci sva­kom ge­ne­ral­nom se­kre­ta­ru od­mah sta­ve do zna­nja da se na­la­zi na nji­ho­voj te­ri­to­ri­ji, da su UN, u stva­ri, kre­a­ci­ja SAD, te da će Ame­ri­ka bi­ti ve­o­ma, ve­o­ma do­mi­nant­na u toj or­ga­ni­za­ci­ji.
Su­štin­ski, po­stu­pa­nje po pra­vi­li­ma slu­žbe uko­ri­če­ne svje­tlo­pla­vom bo­jom, i mno­go ha­ri­zma­tič­ni­je li­de­re od Ban Ki­mu­na bi br­zo sa­tje­ra­lo u ćor­so­kak. Dje­li­mič­no zbog to­ga, Ju­žno­ko­re­jac se tek po­sled­njih da­na ko­man­do­va­nja Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma dr­znuo da se iz­ja­sni o dva pi­ta­nja ko­ja su ga go­di­na­ma pro­go­ni­la.
Ko­nač­no, ali i da­lje pri­lič­no ne­u­bje­dlji­vo, iz­vi­nio se Ha­i­ća­ni­ma zbog 9.300 žr­ta­va ko­le­re, ko­ju su na to ostr­vo do­ni­je­li „pla­vi šle­mo­vi”, upu­će­ni na nje­ga ne bi li se bar ma­lo ubla­ži­le po­sle­di­ce ka­ta­stro­fal­nog ze­mljo­tre­sa.
Jed­na­ko bes­krv­no je go­vo­rio i o jed­nom od naj­ve­ćih skan­da­la Uje­di­nje­nih na­ci­ja po­sled­njih de­ce­ni­ja. Re­kao je da svjet­ska or­ga­ni­za­ci­ja ne­će po­ka­za­ti ni trun­ku sa­mi­lo­sti pre­ma pri­pad­ni­ci­ma mi­rov­nih sna­ga u Cen­tral­no­a­frič­koj Re­pu­bli­ci ko­ji su osum­nji­če­ni da su ma­sov­no si­lo­va­li ma­lo­ljet­ni­ce.
Či­ni se da je, do­du­še, sla­bo vi­dlji­vu, do­zu emo­ci­ja po­ka­zao je­di­no ka­da je u sep­tem­bru op­tu­žio Ru­si­ju da je, ope­ra­ci­jom va­zdu­šnih uda­ra, pot­ko­pa­la mi­rov­ne pre­go­vo­re, i pro­šle go­di­ne, ka­da je na­vu­kao gnjev Izra­e­la, na­vi­jev­ši da shva­ta fru­stra­ci­ju Pa­le­sti­na­ca po­sle „po­la vi­je­ka izra­el­ske oku­pa­ci­je”.
(RTS)


„Bok­ser­ska vre­ća” ve­li­kih si­la

Za mno­ge, bio je pred­vi­dljiv, uz­dr­žan i ne­ma­što­vit u su­da­ru sa sve po­di­je­lje­ni­jom svjet­skom po­li­tič­kom sce­nom, a na tra­ge­di­je, zlo­či­ne i pat­nje mi­li­o­na od­go­va­rao je sa­op­šte­nji­ma u ko­ji­ma je iz­ra­ža­vao „tu­gu” ili „šok”, bez smi­sle­ni­je ak­ci­je ko­ja bi usli­je­di­la.
Kao šef UN, po­vre­me­no je „te­ra­pe­ut­ski” dje­lo­vao na ve­li­ke si­le, ko­je su se oslo­ba­đa­le fru­stra­ci­ja op­tu­žu­ju­ći ga za sop­stve­ne, oči­gled­ne ne­u­spje­he. Ulo­gu „bok­ser­ske vre­će” pod­no­sio je sto­ič­ki, ne ža­le­ći se na pri­ti­ske za­pa­da ni is­to­ka.
Ju­žno­ko­rej­ski no­vi­na­ri pre­pri­ča­va­li su, svo­je­vre­me­no, da se mla­di Ban Ki­mun od­lu­čio za po­li­ti­ku kao ži­vot­ni po­ziv ka­da je, kao osam­na­e­sto­go­di­šnjak, iz ru­ku ta­da­šnjeg ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Džo­na Fic­dže­ral­da Ke­ne­di­ja do­bio na­gra­du u Se­u­lu.
„U ja­nu­a­ru se vra­ćam u Ko­re­ju. Sa pri­ja­te­lji­ma, pred­stav­ni­ci­ma lo­kal­nih za­jed­ni­ca i li­de­ri­ma raz­go­va­ra­ću o to­me na ko­ji na­čin, kao biv­ši ge­ne­ral­ni se­kre­tar UN, mo­gu da do­pri­ne­sem do­mo­vi­ni”, re­kao je Ban. U Ju­žnoj Ko­re­ji, ko­ju po­tre­sa ozbilj­na po­li­tič­ka kri­za, ne­ma­li broj lju­di sma­tra da je Ban pra­vi čo­vek za pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve.
Ko­man­do­va­nje Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma pre­pu­šta Por­tu­gal­cu An­to­ni­ju Gu­te­re­su. Kao i 1953. go­di­ne, ka­da je Tin­gve Li mje­sto še­fa UN pre­da­vao ta­da ma­lo po­zna­tom Da­gu Ha­mar­šel­du, i Ban bi Gu­te­re­su bez ima­lo raz­mi­šlja­nja mo­gao re­ći: „Pre­da­jem ti u ru­ke naj­kom­pli­ko­va­ni­ji po­sao na svi­je­tu”.
(RTS)